Andrija

Gojaznost je definisana kao prekomerna akumulacija masti u organizmu, a u pogledu antropometrijskih mera, kao BMI > 30 kg/m2 (BMI – indeks telesne mase). Predstavlja jedan od modifikabilnih faktora rizika za razvoj kardiovaskularnih (infarkt miokarda), metaboličkih (osteoporoza), inflamatornih (osteoartritis) i malignih (karcinom dojke, kolona) bolesti.

Šećerna bolest (diabetes mellitus) predstavlja hroničnu, nezaraznu, progresivnu, multisistemsku bolest, čija je globalna prevalenca i dalje visoka. Poseban značaj ima u posebnim populacionim grupama: pedijatrijskoj populaciji, odnosno u vreme intenziviranja rasta i psihomotornog razvoja dece, a docnije u pubertetu i adolescenciji, i kod starijih kojima je kompromitovana funkcija jetre i bubrega. Prema patogenetskom mehanizmu nastanka, odnosno prema tome da li je hiperglikemija, glavno obeležje ove bolesti, nastala usled autoimunske destrukcije Langerhansovih β ćelija pankreasa ili je pak, posledica neadekvatog preuzimanja od strane perifernih tkiva, razlikujemo tip 1 i tip 2. Osim patogeneze, ovi tipovi se međusobno razlikuju prema uzrasnoj distribuciji u kojoj očekujemo otkrivanje bolesti, po toku, prognozi ali i lečenju. Iako postoji genetska predispozicija, u dostupnoj literaturi se mnogo češće navodi multifaktorski uticaj, pa se smatra se da je tip 2 dijabetesa mnogo češći kod osoba sa metaboličkim sindromom i drugim kardiometaboličkim bolestima. Zbog svog javno-zdravstvenog, psihosocijalnog i ekonomskog značaja (uticaj na ukupni mortalitet, povezanost sa psihijatrijskim komorbiditetima, smanjen kvalitet života, umanjena radna sposobnost), napori stručne javnosti se i dalje usmeravaju ka preventivnim aktivnostima – promociji zdravih stilova života i promovisanju značaja redovnih lekarskih pregleda (skrininga), kako bi se izbegao, vrlo često, nepovoljan klinički tok bolesti. Ukoliko se bolest ne uoči na vreme, njene komplikacije mogu smanjiti životni vek, a neretko i akutno ugroziti život. Zbog svega navedenog, u poslednje vreme se sve intenzivnije razvijaju novi farmakoterapijski pristupi lečenju dijabetesa, tako da se na tržištu nalaze lekovi sa multiplim, inovativnim mehanizmima delovanja, a koji su u kliničkim studijama potvrdili svoju efikasnost i bezbednost, a neki i smanjili mortalitet od kardiovaskularnih bolesti. Zbog toga je, sa aspekta lekarske struke, važno uticati na sve nivoe hroničnog i progresivnog toka bolesti – od identifikacije rizične populacije, pravovremenih saveta i uvođenja nefarmakoloških mera lečenja, praćenja najnovijih smernica i protokola lečenja, do optimizacije terapije i personalizovanog pristupa u lečenju najkomplikovanijih pacijenata. Ukoliko se zadržimo na farmakoterapiji, videćemo da se ona i dalje razvija, uprkos velikom broju dostupnih lekova. Danas je u kliničkoj upotrebi veliki broj klasa hipoglikemika: derivati sulfonilureje, tiazolidindioni, inhibitori α- glukozidaze, bigvanidi, amilinski analozi, agonisti GLP-1 receptora, SGLT2 inhibitori. Razume se da poznavanje ovako velikog broja lekova zahteva ažuriranost znanja lekara, selekcija i praćenje pouzdanih izvora informisanja, pre svega novijih saznanja o farmakokinetskim i farmakodinamskim interakcijama lekova, naročito kod pacijenata sa multiplim komorbiditetima (kao što su oboljenja jetre i bubrega). Zbog toga je ovaj seminar posvećen svim pomenutim fazama – od identifikacije pacijenata sa predijabetesom, preko personalizovanog pristupa u lečenju pacijenata (sa posebnim osvrtom na primenu agonista GLP-1 receptora) do novijih standarda u zdravstvenoj nezi pacijenata, kroz pregled najnovijih smernica i protokola. Unapređenje znanja lekara i ostalog medicinskog osoblja o patofiziologiji i lečenju ove, i dalje kompleksne bolesti, moglo bi doprineti usporavanju njene progresije, poboljšanja kvaliteta života i očuvanje životnog veka pacijenata.

Karcinom dojke (KD) čini 12% od ukupnog opterećenja društva malignim bolestima širom sveta. Prisutan je kod 1 od 3 žene (30%) sa novootkrivenim malignitetom godišnje, a smatra se da će 1 od 11 žena razviti ovaj tip tumora pre 74. godine. Prema SZO, tokom 2020. godine KD je dijagnostikovan kod 2,3 miliona žena širom sveta,

Psorijaza (Pso) je sistemsko, hronično, inflamatorno oboljenje koje ima progresivan i nepredvidljiv tok. Povezana je sa brojnim značajnim komorbiditetima, što naglašava njenu ozbiljnost i javno-zdravstveni značaj. U svetu, psorijazom boluje oko 2-3% populacije, dok tačan broj oboljelih u Republici Srbiji nije precizno poznat. Bolest se može javiti u bilo kom životnom dobu, ali je najčešća u trećoj i četvrtoj deceniji života.

Lečenje psorijaze je poslednjih godina napredovalo, posebno uvođenjem bioloških lekova, koji su pokazali značajnu efikasnost u lečenju umerenih do težih oblika bolesti. Ovi lekovi su revolucionirali pristup lečenju psorijaze, pružajući pacijentima mogućnost postizanja čiste kože i poboljšanja kvaliteta života.

Naš webinar će istražiti različite aspekte psorijaze, uključujući njen mehanizam nastanka, kliničku sliku, kao i najnovije terapijske opcije, sa posebnim osvrtom na inovativne pristupe u lečenju. Bićete upoznati sa najnovijim dostignućima u terapiji, kao i sa specifičnim grupama pacijenata koji zahtevaju poseban pristup lečenju.

Pridružite nam se na našem webinaru i osnažite svoje znanje o psorijazi i mogućnostima njene efikasne terapije. Vaša udobnost i kvalitet života su naš prioritet, i zajedno možemo napraviti korak ka boljem upravljanju ovim izazovnim oboljenjem.

Šećerna bolest (diabetes mellitus) predstavlja hroničnu, nezaraznu, progresivnu, multisistemsku bolest, čija je globalna prevalenca i dalje visoka. Poseban značaj ima u posebnim populacionim grupama: pedijatrijskoj populaciji, odnosno u vreme intenziviranja rasta i psihomotornog razvoja dece, a kasnije u pubertetu i adolescenciji, i kod starijih kojima je kompromitovana funkcija jetre i bubrega. Prema patogenetskom mehanizmu nastanka, odnosno prema tome da li je hiperglikemija, glavno obeležje ove bolesti, nastala usled autoimunske destrukcije Langerhansovih β ćelija pankreasa ili je pak, posledica neadekvatnog preuzimanja od strane perifernih tkiva, razlikujemo tip 1 i tip 2. Osim patogeneze, ovi tipovi se međusobno razlikuju prema uzrasnoj distribuciji u kojoj očekujemo otkrivanje bolesti, po toku, prognozi ali i lečenju. Iako postoji genetska predispozicija, u dostupnoj literaturi se mnogo češće navodi multifaktorski uticaj, pa se smatra da je tip 2 dijabetesa mnogo češći kod osoba sa metaboličkim sindromom i drugim kardiometaboličkim bolestima. Zbog svog javno-zdravstvenog, psihosocijalnog i ekonomskog značaja (uticaj na ukupni mortalitet, povezanost sa psihičkim komorbiditetima, smanjen kvalitet života, umanjena radna sposobnost), napori stručne javnosti se i dalje usmeravaju ka preventivnim aktivnostima – promociji zdravih stilova života i promovisanju značaja redovnih lekarskih pregleda (skrininga), kako bi se izbegao, vrlo često, nepovoljan klinički tok bolesti. Ukoliko se bolest ne uoči na vreme, njene komplikacije mogu smanjiti životni vek, a neretko i akutno ugroziti život. Zbog svega navedenog, u poslednje vreme se sve intenzivnije razvijaju novi farmakoterapijski pristupi lečenju dijabetesa, tako da se na tržištu nalaze lekovi sa multipnim, inovativnim mehanizmima delovanja, a koji su u kliničkim studijama potvrdili svoju efikasnost i bezbednost, a neki i smanjili mortalitet od kardiovaskularnih bolesti. Zbog toga je, sa aspekta lekarske struke, važno uticati na sve nivoe hroničnog i progresivnog toka bolesti – od identifikacije rizične populacije, pravovremenih saveta i uvođenja nefarmakoloških mera lečenja, praćenja najnovijih smernica i protokola lečenja, do optimizacije terapije i personalizovanog pristupa u lečenju najkomplikovanijih pacijenata. Ukoliko se zadržimo na farmakoterapiji, videćemo da se ona i dalje razvija, uprkos velikom broju dostupnih lekova. Danas je u kliničkoj upotrebi veliki broj klasa hipoglikemika: derivati sulfonilureje, tiazolidindioni, inhibitori α- glukozidaze, bigvanidi, amilinski analozi, agonisti GLP-1 receptora, SGLT2 inhibitori. Razume se da poznavanje ovako velikog broja lekova zahteva ažuriranost znanja lekara, selekciju i praćenje pouzdanih izvora informisanja, pre svega novijih saznanja o farmakokinetičkim i farmakodinamskim interakcijama lekova, naročito kod pacijenata sa multiplim komorbiditetima (kao što su oboljenja jetre i bubrega). Zbog toga je ovaj seminar posvećen svim pomenutim fazama – od identifikacije pacijenata sa predijabetesom, preko personalizovanog pristupa u lečenju pacijenata (sa posebnim osvrtom na primenu agonista GLP-1 receptora) do novijih standarda u zdravstvenoj nezi pacijenata, kroz pregled najnovijih smernica i protokola. Unapređenje znanja lekara i ostalog medicinskog osoblja o patofiziologiji i lečenju ove, i dalje kompleksne bolesti, moglo bi doprineti usporavanju njene progresije, poboljšanju kvaliteta života i očuvanju životnog veka pacijenata.