Osteoartroza kuka (koksartroza, KA) je hronična bolest koja se karakteriše destrukcijom/istanjenjem zglobne hrskavice i redukcijom interartikularnih zglobnih prostora. Neretko je prisutna i sekundarna inflamacija, koja je uzrok progresivnih bolova i redukovane mobilnosti zgloba. Bolesnici se žale na (često) oštar bol u slabinama, kolenu, butinama, imaju poteškoća sa hodom, penjanjem uz stepenice, oblačenjem, tako da su im svakodnevne aktivnosti u mnogome onemogućene, što utiče na kvalitet života i radnu sposobnost. Kada bolest dostigne vrhunac, tegobe se javljaju i u miru. S obzirom da pogađa 9,6% muškaraca i 18% žena nakon 60. godine, najvažniji faktor rizika za nastanak KA predstavljaju uzrasno-zavisne degenerativne promene zglobova, ali i brojni drugi faktori: bolesti poput metaboličkih (npr. osteoporoza), inflamatornih, infektivnih, cirkulatornih, navika – pušenje, konzumiranje alkohola, intenzivna fizička aktivnost, gojaznost, kao i trauma. Smatra se da oko 37% ljudi nakon 45. godine ima početne znake KA (”incipijentna” forma, stadijum I prema Kellgren&Lawrence klasifikaciji). Ovo je važno, jer se ranom dijagnostikom i pravovremenim merama lečenja (lekovi, fizioterapija) može izbeći komplikovan tok bolesti i potencijalna zamena kuka. Dijagnostika se bazira na sveobuhvatnom fizikalnom pregledu, vizuelizacionim tehnikama (ultrazvuk, radiografija, MRI), laboratorijskim analizama u slučaju inflamacije, i dijagnostičkom artroskopijom kako bi se procenio stepen zahvaćenosti hrskavice i ligamenata.
Lečenje KA može biti konzervativno i operativno. Konzervativne mere podrazumevaju fizikalnu terapiju, redukciju telesne mase, nošenje adekvatne obuće i primena oralnih analgetika poput paracetamola i nesteroidnih antiinflamatornih lekova (ibuprofen,…). Ne sme se zaboraviti da bolesnik može imati i pridružene bolesti, pa se analgetici moraju obazrivo primenjivati: kardiovaskularne (daje se ibuprofen ili tramadol), gastrointestinalne (daje se tramadol), renalne (daju se koksibi). Ipak, svim ovim metodama se očekuje uklanjanje simptoma ali ne i uzroka KA. U slučaju izostanka odgovora na ovu terapiju, mogu se primeniti invazivnije metode, poput intraartikularne injekcije (kortikosterioda (CSI) ili hijaluronske kiseline) i artroplastika. Poslednja metoda predstavlja totalnu zamenu kuka sintetskim materijalom, sa hirurškog aspekta je superiorna tehnika lečenja koja daje odlične dugoročne rezultate a pacijentima popravlja kvalitet života. Ipak, skorašnje retrospektivne studije izražavaju brigu u pojedine modalitete, npr. da CSI može dovesti do brzo progresivnog osteoartritisa (RPOA), definisanog kao progresija bolesti nakon 6 meseci lečenja, a nedavna meta-analiza je ukazala na incidencu RPOA od 6% nakon primene CSI.
Ponekada se u praksi pojavi pacijent sa komplikovanom formom bolesti, koga je izazov lečiti, dok neki slučajevi zahtevaju pažljiviju analizu svih simptoma u kontekstu uzročno-posledične veze i rešavanja uzroka/simptoma koji sekundarno može dovesti do KA. Ilustrativan je primer pacijentkinje sa teškim deformitetom trupa, poremećajem hoda i bilateralnom bolnom osetljivošću u predelu kuka. Radiografija i MRI su ukazali na tešku kifozu, bilateralni osteoartritis i stenozu kičmenog kanala. Nakon dvoetapne korektivne hirurgije kifoze, došlo je do poravnanja spinopelvičnog ligamenta, što je poboljšalo obim pokreta u kuku i umanjilo pređašnje bolove. Ovim se može potvrditi da je (kao i u drugim granama medicine), u uspešnom saniranju ovih bolesti poželjna saradnja stručnjaka različitih specijalnosti: spinalnog hirurga, ortopeda, fizijatra, radiologa, neurologa, lekara opšte medicine i dr.
Kongres je posvećen upravo širokom dijapazonu lekara i zdravstvenog osoblja koji se (ne)retko susreću sa pacijentima sa KA i drugim degenerativnim bolestima lokomotornog sistema, otvara pitanja i nadamo se (uspešno) odgovara na najčešće dileme lekarske prakse – od primarne zdravstvene zaštite, preko hirurškog do rehabilitacionog lečenja i donosi novine u ovom polju medicine.