Lečenje i epidemiologija hroničnih nezaraznih bolesti

Gojaznost je hronična, multifaktorijalna bolest koja se karakteriše ekscesivnim nakupljanjem masnih depozita i preteča je neadekvatno kontrolisane prekomerne uhranjenosti. Dijagnoza se postavlja odnosom izmerene telesne mase (TM) i telesne visine (TV), koji se predstavlja indekom telesne mase (BMI, body-mass index). Pa tako, vrednosti BMI od 25 do 29.9 kg/m 2 definišu prekomernu gojaznost, od 30 do 34.9 kg/m 2 gojaznost, dok je BMI preko 35 kg/m 2 svojstven ekstremnoj gojaznosti. Tokom 2022. godine, 2,5 biliona ljudi (43% odrasle populacije) širom sveta je bilo prekomerno uhranjeno, dok je 890 miliona (16% odrasle populacije) ljudi gojazno (što je rast za 8% u odnosu na 1990. godinu). Epidemija gojaznosti je primećena i među decom, pa je tako prisutna kod 37 miliona dece mlađe od 5 godina i 390 miliona dece i adolescenata uzrasta 5-19 godina (što je rast za 6% u odnosu na 1990. godinu). Faktori rizika za razvoj gojaznosti su brojni: genetska predispozicija, psihosocijalni faktori i drugi (lekovi, komorbiditeti, imobilizacija, jatrogene procedure, monogenske bolesti, fizička aktivnost, ishrana, itd.), a treba podsetiti i da je deo šire kliničke slike metaboličkog sindroma. Pored toga, gojazni bolesnici su u povećanom riziku za razvoj kardiovaskularnih bolesti (infarkt miokarda i šlog), metaboličkih (dijabetes melitus tip 2, osteoporoza), muskuloskeletnih (osteoartritis), malignih (karcinom endometrijuma, dojke, kolona), neuropsiholoških i bolesti reproduktivnih organa. Ove komplikacije rezultuju ograničenju kvaliteta života i/ili skraćuju životni vek. Ipak, ohrabrujuća je činjenica da gojaznost pripada grupi tzv. preventabilnih bolesti. Zbog velikog javno-zdravstvenog značaja, posebno se ističe uticaj preventivnih mera (primarne i sekundarne prevencije) odnosno sprovođenje (edukativnih) aktivnosti koje smanjuju rizik za pojedinačnog pacijenta, ali i kreiranje/implementacija programa/preporuka na nacionalnom/globalnom nivou. Ovim programa je pre svega cilj motivacija bolesnika i redukcija telesne mase (za 5-10%), kroz pet osnovnih načina: stimulacija fizičke aktivnosti, edukacija, izbegavanje zaslađenih napisaka i hrane, primena balansirane ishrane i pravovremeno lečenje gojaznosti. Za decu se među literaturom mogu pronaći i posebno dizajnirani jelovnici i stručni saveti za roditelje. Ukoliko nefarmakološke mere lečenja ne daju rezultat, započinje se sa primenom farmakološke terapije. Danas se za dugotrajnu terapiju gojaznosti mogu primenjivati sledeći lekovi: orlistat, lorkaserin, fentermin-topiramat, liraglutid i bupropion-naltrekson . Orlistat je inhibitor duodenalne lipoproteinske lipaze, dok je lorkaserin agonista serotoninskog receptora. Fentermin predstavlja centralni supresor apetita za kratkotrajnu/ograničenu primenu, dok je topiramat antiepileptik sa antimigrenoznom aktivnošću. Liraglutid je inkretinski (GLP-1) agonista, što ga inicijalno svrstava u hipoglikemike, ali se u toj indikaciji koristi u manjim dozama. Poslednja je kombinacija antidepresiva (bupropion) i leka za opioidnu i alkoholnu zavisnost (naltrekson). S obzirom na udruženost, korisni su i lekovi protiv dislipidemije; konvencionalni (statini, ezetimib, PCSK9 inhibitori), ali i noviji (alirokumab, bempedoična kiselina, anti-sense oligonucleotids – ASOs, ANGPTL inhibitori, APOC3 inhibitori, lomitapid i CETP inhibitori). Noviji lekovi deluju na nivou genske eskpresije receptora, ali i signalnih puteva koji učestvuju u metabolizmu lipida. U slučaju neuspeha i ove terapije, primenjuju se invazivne metode poput endoskopskih procedura (gastroplastika, intragastrična balon dilatacija) i barijatrijska hirurgija (gastrični bajpas, banding). U upotrebi su i novije metode poput blokade vagusnog nerva, gastrični aspirat i aplikacija hidrogelova. Zbog svega navedenog, nedvosmislen je značaj i potreba skupova poput ovog, u kojima specijalisti sa dugogodišnjim iskustvom prezentuju savremene stavove menadžmenta ove hronične bolesti (sa aspekta lečenja i prevencije) a zdravstveni profesionalci/slušaoci proširuju svoje znanje. Finalni cilj ove edukacije je svakako građanin, odnosno bolesnik, kome će, nakon slušanja ovog seminara, pružaoci zdravstvenih usluga ponuditi pravovremene informacije iz ove oblasti.