Savremeno lečenje gojaznosti: Očekivani kardiovaskularni benefiti

Prekomerna uhranjenost predstavlja vodeći modifikabilni faktor rizika za razvoj brojnih kardiometaboličkih bolesti (ishemijska bolest miokarda, cerebrovaskularni insult, dijabetes melitus, dislipidemije, hipertenzija, stečene srčane mane, kardiomiopatije). Prevalenca gojaznosti je dostigla pandemijske proporcije. Procenjuje se da je čak 25% populacije odraslih u Zapadnoj Evropi gojazno, a do 2035. godine se očekuje dvostruko veća prevalenca u ekonomski visoko razvijenim zemljama (sa 10% na 20% svetske populacije). Ona nepovoljno utiče na zdravlje u oba svoja aspekta, kako u pogledu trajanja, tako i u pogledu intenziteta (vrednosti indeksa telesne mase). Zbog toga je jedna od težnji u cilju smanjenja rizika od kardiovaskularnih bolesti (KVB) i njenih komplikacija, redukcija telesne mase, koja, pored preventivnog efekta, ujedno predstavlja i prvi nivo lečenja pojedinih KVB. Najznačajniji modaliteti lečenja gojaznosti podrazumevaju modifikaciju životnih stilova i navika, farmakološko lečenje i barijatrijsku bajpas hirurgiju. U slučaju neefikasnosti restrikcije kalorijskog unosa (500-600 kcal dnevno), intenziviranja fizičke aktivnosti (150 min nedeljno umerene aktivnosti) ili kognitivno-bihejvioralne terapije, razmatraju se druge mere. Među lekovima, prema nedavnoj studiji SELECT, ovo se najefikasnije može postići supkutanom primenom semaglutida, GLP1 receptorskog agoniste, i tirzepatida, mešovitog GLP1 i GIP receptorskog agoniste. Na terenu srčane insuficijencije (sa očuvanom ejekcionom frakcijom, HFpEF) kod gojaznih osoba, ovi lekovi poboljšavaju prognozu, funkcionalni kapacitet i kvalitet života, ali gastrointestinalni neželjeni efekti često ometaju optimalnu adherencu pacijenata. Pored ova dva leka, u lečenju gojaznosti mogu da se koriste i sledeći lekovi: fentermin/topiramat, naltrekson/bupropion, liraglutid, orlistat i setmelanotid (za određene monogenske forme gojaznosti). Liraglutid se primenjuje jednom dnevno, pa je u tom smislu primena semaglutida ili tirzepatida prihvatljivija za pacijente (jednom nedeljno). Svaki od ovih lekova ima specifičan profil neželjenih efekata, a neki od njih povećavaju rizik za razvoj malignih bolesti (npr. medularni karcinom štitaste žlezde).
Proučavajući povezanost gojaznosti i pojedinih KVB, uočen je izvesni paradoks, po kome gojazni pacijenti imaju bolje preživljavanje od HFpEF od pacijenata sa normalnom telesnom masom ili pothranjenih, uprkos većem riziku za hospitalizacije. Ovo se, barem delimično, može objasniti povećanim energetskim rezervama, boljom tolerancijom antikongestivne terapije, kao i time da BMI (indeks telesne mase), nije najbolji pokazatelj kompozicije i distribucije gradivnih makromolekula, pogotovo u HFpEF, kada postoji volumno opterećenje organizma. U ovom slučaju se kao bolji biohemijski prediktor tzv. ”kardiorespiratornog fitnesa (KRF)” mogu uzeti koncentracije slobodnih masnih kiselina. Na ovom principu počivaju i savremeni mehanizmi lečenja gojaznosti, koji se sve više usmeravaju na poboljšavanje KRF, a manje na redukciju same telesne mase. Nasuprot uverenju da je gojaznost pošast industrijalizovanog društva, ona je prisutna u celom svetu, pa i među decom. U tesnoj je povezanosti i sa pandemijom šećerne bolesti, pa se u budućnosti očekuju ciljane terapije sa multiplim mehanizmima dejstva, kako bi se umanjili rizici od neminovnih kardiovaskularnih komplikacija i smanjila smrtnost. Zbog toga je ova tema uvek aktuelna, jer se svakim danom u nauci čine pomaci ka cilju redukcije opterećenja društva ovim bolestima.